“Mom dedi je pričao neki njegov ahbab koji je bio učesnik ovog dogadjaja tridesetih godina prošlog vijeka.
Naime,taj dedin jaran je bio pomoćnik svom babi u dućanu.
Uđe mušterija, selame se, ispitaju, i mušterija poče:
-Beže, daj der mi jedno dvije kile one tvoje kahve,baš mi je nešto plaho dobra…
-Eeee,moj ahbabu, ti ćeš meni halaliti, ali kahve neima, nestalo mi. Ali eno ima preko puta kod Selim-age,ako nije bolja od moje, gora nije…
Čovjek se zahvali i ode u dućan preko puta.
Tek tad ovaj gazdin sin (prijatelj mog dede), odluči da progovori:
-Babo, što ti čovjeku reče da neima kahve, kad ima?
– Tišina magarac jedan, šta ti znaš?! Nama je od sabaha ušlo pet mušterija, a evo pratim, kod komšije nije još niko, pa neka krene čovjeka!
… Eto,takvi su nekad bili ljudi, bar većinom…A sad?”
(mostarskibehar20210628)
(fotografija, ilustracija, Glavna ulica, 1900tih, cidom)
(spagos)