U časopisu „Danica ilirska“, broj 19. Tečaj VIII, u subotu 7. maja 1842. godine, objavljen je tekst o putovanju iz Dubrovnika preko Hercegovine u Fojnicu.
Danica (Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka) bio je prvi hrvatski književni i kulturni list.
Izlazio je u Zagrebu 1835–49, 1853, 1863–67. kao sedmični prilog »Novina Horvatskih«; pod naslovom »Danica ilirska« objavljivan 1836–43, 1848–49, te 1863–67. godine. Njen pokretač bio je Ljudevit Gaj. Pridonio je afirmaciji štokavskog narječja kao hrvatskog jezičkog standarda. Najvjerniji saradnici u Danici bili su Dragutin Rakovac, Ljudevit Vukotinović i braća Mažuranić.
Ivan Franjo Jukić (Banja Luka, 8. jula 1818. – Beč, 20. maja 1857.) bio je hrvatski franjevac, prosvjetitelj, pjesnik, publicist, putopisac, jezikoslovac, hrvatski preporoditelj, književnik, kulturni, znanstveni i politički djelatnik.
"Putovanje Iz Dubrovnika preko Hercegovine u Fojnicu.
(Konac).
Dubrave se sastoje iz 16 selah smešanog veroizpovedanja, turskih, rištjanskih, a najviše karštjanskih. Svako voće plodi ovde, osobito vinogradi, koji su u liepom položenju. Paroh rimski zajedno i Vicarius forancus Biskupie Merkansko – Trebinjske Dr. Vite Maslać liepo nas primi i ugosti, kod koga i prenoćismo, te sutradan 18. Studena (Nov.) pod mrak krenuvši se posle dva sata učinjenog puta zaustavimo se i razjašimo u gori Gubavici na drumu Mostarsko-stolačkom, gde i ostalo društvo kod vatre zastanemo. Odtale do Bune nije daleko, na koju još zorom 19. Studena (Nov.) prispemo. Ovo je ona reka, od koje Porfirorodni (de Adm. Imp. cop. 33) piše: retro montem vero flamen Bona, quod Graecis xalov significat. Buna imade pri bregu i selo, niže njega jesu saraji sadašnjeg vezira mostarskog, u kojih letom stoji, sagradjeni 1837 u ukusu (gledeći dvora) plemenitom Gotičko-talianskom. Pod palačom saliva se Buna u Neretvu, a više nje je kameniti od 13 svodovah most sazidan od stesanog četverokutnog kamena po svoj prilici u stara vremena, kako što gradja svedoči. Niže mosta umilno napravljeni su vitlovi, s kojimi se ob leto vezirevi natapaju perivoji 1 sat duljine, u kojih su presadjene sve voćke, koje taliansko podnebbje proizvodi. Do Mostara ima 2 sata; sama ravnina — polje Mostarsko — ljepote neizkazane! S leve strane huka Neretve, s desne polje raznim žitom izkitjeno putnika razveseljuju. Prešavši mi preko mosta, pitam ja mog kiridžiu: odakle izvire Buna? »Taman« veli on, »izpod Blagaja.« — »A ima li gdegod u Hercegovini grad, šeher, ol kasaba, koja bi se Hercegovinom zvala? — »Ta bolan, to je Blagaj, i sad ga jedni zovu Hercegovina; u stari zeman šta je bio Mostar? ništa; Herceg Šćepan nije bio u Mostaru, već u Blagaju, i sad je grad tvardji od Mostara, da bi se malo popravio!— «Stud. 19. rano dodjosmo u Mostar, i ja se odjaših preko Neretve u Hum mali. Mostar leži na vrlo lepom mestu kod reke Neretve, na podnožju planine Veleža, glavno je mesto cele Hcrcegovine, stolica vezira i vladike zaholmskog. Žitelji su u njemu Turci, rišljani i malo karštjanah, svega 18.000. Najznamenitji je most, od koga isti grad ime nosi. Sazidan je s kraja na kraj bez i jednog svoda, visok 450 stopah, a debljina zida 24 stope. Došavši u Mostar posetio sam O. Serafima Šolaju paroha i efimeria mostarskog sa željom, da me o mnogih izvesti, koja spadaju na istočnu carkvu u Hercegovini, kano o broju parohiah, žiteljah, imenoslovu, episkopah itd. Nemogavši ja za dugo stajati u Mostaru, hitijaše moj novi kiridžia, a on imajući posla, biaše na večerje arhandjelovog dana, zato moju želju obeća mi ispuniti pismeno; da i samu carkvu iz nutra ne mogah videti. Carkvu ovu sagradi Josip vladika 1833 s fermanom carskim od grada na 50 koračajah daleko pri strani; dugačka jc 17, široka 12, a visoka 6 aršinah, od kamena četverokutna, pločom pokrivena, opasana tolikim zidom, koliki je carkveni, i tuda se sahranjivaju vladike. Izvan ograde s jedne strane stoji kuća parohova, a s druge učionica u koju polazi 500 dece rištjanske i 40 karštjanske. Al šta se tu uči? samo čitati i pisati! A tko znade mesecoslov više ne ide u školu, on je svaršeni učenik! A gde je račun? ta to je bar za targovce potrebrno! — Žao mi bi, što se barzo imadjah deliti s Mostarom.
Hiti kiridžia bojeći se da snegovi ne zapadnu, pak bi valjalo opet partinu čekati. Tako pred sami mrak ostavim Mostar 20. Stud. ispratjen od priajateljah do nakraj Mostara, gde je porušena jedna džamia negda bivša carkva Sv. Jakova, koju Turci pretvoriše u džamiu, nu Mitrović Janko zapali ju. Posle’ dva sata puta ustavismo se u selu Vojnu, i tu prenoćimo. Sutra dan 21. Stud. poranivši podjemo uz Neretvu levim krajem po putu karševitu. Obazrem se ja, al nad Neretvom magla na planini. »Kakva je ono Šimune planina?« — »»Ona je ista, koja je nad Mostarom, Velež; znaš li ti da je ono nesretna planina – Pomislim u sebi, sad će biti prepovedakah od vilah, kako su im se kose u tarnje zaplelo. »Zašto je nesretna?« priupitam ja.— »S one planine ljudi porez platjaju.« — »Šta bolan kako će se porez na planinu platjati?« — "»Ej zar se na jednu planinu porez platja, al ovde i na planinu platja se, i na onu drugu planinu maglu« — »Bog s tobom, gde će se na maglu porez platjati?« »Medjer li nisi čuo o onoj na planini magli?« — »Ništa« — »U stari neki zeman biaše veliki zulum, Turci dodju u ovdašnja sela, te počmu izpitivati, ima li još šta, na šta bi porez nametnuli, a baba će ti iz luga reći: ima, na Veleži magla leži; — na što Turci razsarde se, i na maglu veležku porez nametnu, koga platjaju i dan današnji.«« — Da zlotvora Babe! — Do podne dodjemo k vodi Drežnici, koju jedva na konju pregazimo. Reka ova izvire više sela tog imena, a kod Gaza saliva se u Neretvu, gde je most kamenit vodom izkvaren, a više njega po sata drugi ceo. S mrakom dodjemo pod Seline. Vas dugi božji dan nit vidismo sela, nit njive, nit išta, izvan s desne strane Neretvu; gde se prebacuje preko gredah, s leva pak karšne stene. Parvo selo vidismo Seline, i to preko Neretve, zato pod pećinom ledina bude naša postelja — Stud. 22. posle dva sata dodjemo na reku Grabovicu, na kojoj je kamenit most, a niže njega sliva se u Neretvu. Grabovica je tude modjaš nahie mostarske i neretvanske, Hercegovine i Bosne strožjeg smisla. Sad dakle nastupimo na zemlju travanjskog vczirluka, ostavismo Hercegovinu, ostavismo Ne retvu, ostavi nas ugodna hercegovačka jesen, poklopi nas u nahii pjuomskoj sneg, da parsti se od zimu stisnuše, i pisanju konac učiniše.
U M. Fojnici 1841. F. Jukkić".
Fotografije, Ivan Frano Jukić, (1953.) i naslovna strana časopisa Danica Ilirska, broj 19 iz 1842. godine)
priredili: Smail Špago, Tibor Vrančić, Armin Džabirov
(Novasloboda.ba)