Kad ne bi bilo ljubavi za domovinom, naši bi zavičaji ostali pusti
(Izvodi iz teksta “Sultanov vanbračni sin” Ismana Taljica, časopis Most, broj 114, maj 1999.)
Kada se iz Stambola kod nas dolazilo po pamet
.
…
Najugledniji alimi, tjerani nevoljom, dugo su mozgali. Na kraju, na ulema- medžlisu, zaključiše da rješenje može znati Mustafa Ejubija, zvani šejh Jujo. Ali, kad se, okupljeni u glavnoj diwanhani, zagledaše između sebe, shvatiše da je odsutan stari šejh.
-Gdje je?
-U Bosni.
-Otkud on u Bosni?
-Iz Bosne je.
-Bošnjak?
-Kakav može biti drukčiji u Bosni, Bošnjak.
-Šta tamo radi?
– Odavde je postavljen za muftiju u Mostaru.
– Otkud on u Mostaru?
– Vratio se.
– Vratio?
– Vratio.
– Što se vratio?
– Njegovi su stihovi: Kad ne bi bilo ljubavi za domovinu, naši bi zavičaji ostali pusti.
.
[IMG]http://i41.tinypic.com/30mv6ft.jpg[/IMG]
.
– Pjesma je pjesma! A on, baš se vratio?
– Vratio se na svoje. Nije ga se moglo odgovoriti. I, htio se vratiti samo kao derviš. Ovdje se nije pristalo da se takav čovjek tamo vrati pod tim uvjetima. Ali, kako se i on zainadio i po svaku cijenu htio nazad, morao je prihvatiti makar da bude muftija u Mostaru.
– Kad je otišao?
Ispostavi se da je prošlo mnogo vremena, duže i od deset godina, otkako je otisao. Jos 1692. godine postavljen je za kadiju u Mostaru… Čak je minulo punih petnaest godina!
– Nije moguće da ga toliko nejma mđju nama.
– Samo se čini da nije davno otisao. Ostalo je njegovo znanje. Prisutan je svojim znanjem, pa se nama cini kao da nije ni odlazio.
– A i nije tako. Evo, nejma njega, a mi ne možemo riješiti problem.
– Nije njegova krivica. Sve što je znao, prenosio je drugima. Krivnja je u onima koji nisu pamtili. I što se mislilo da se uvijek može osloniti na njegovo znanje time što že ga se priupitati.
– Kad će se vratiti?
– Vratio se.
– Dobro, vratio se u Bosnu. Ali, kad će se vratiti iz Bosne?
– On je iz Bosne i svojim jedinim povratkom smatra povratak u Bosnu. Iz Bosne se ne misli vraćati u Stambol.
– I sve tolike godine takav učenjak truhne kao muftija u Mostaru?!
– U Mostaru se ne može truhnuti. Mostar je uvijek svijetao, topal, sunčan grad. Ali, više nije ni muftija. Odmuftijao je koliko je najmanje morao, pa jedva pristao da ostane muderris na Karađoz- begovoj medresi. Bio i to koliko se najkraće toga mogao prihvatiti. Pa se i toga mahnuo. Sklonio se u Blagaj. Šejh je tamosnje tekije.
– Svašta!
– Jašta! Bošnjak je. Svojeglav. Uz to, učenjak…
Nije bilo druge nego se otputiti u Blagaj.
…
Saslusavši, šejh odšutje. Valjda onoliko koliko mu je trebalo. Već bi i progovorio, tamam je i zaustio, da se ne umiješa Suud-efendija:
– Možemo li računati s tvojim odgovorom? I, ako možemo, koliko će ti trebati vremena? Odnosno, je li potrebno da s nama pođes u Stambol? – pa Suud-efendija sebe prekide u pitanjima, i sam uvđjajuži da se opet javio kad je već i šejh htio prozboriti. Šejh- Jujine oči bljesnuše:
– Sasvim će biti dovoljno da vama iznesem odgovor. Vi ga možete prenijeti. Sve je vrlo prosto. Neće trebati moja prisutnost u Stambolu… Mogu odmah odgovoriti… I odmah ću vam reći šta treba učiniti. To je i jedino što se može učiniti u ovakvim prilikama. I što se i čini. Moja početna šutnja samo je trebala pokazati zaprepašćenost saznanjem koje nije pitanje jer vaš dolazak meni znači potvrdan odgovor. Ali ću vam, kad sam već povučen za jezik, naglas izraziti ono što sam pomislio:
– Zabezeknut sam! Čudim se, i načuditi se ne mogu, da je u Stambolu pamet toliko nisko pala! Eto… Ali sam vam to htio odšutiti. A sad čujte šta vam je činiti…
…
Dalje se čula šutnja. I potraja dok se ne oglasi ovlašćeni pregovarač Suud-efendija. Pitao je već se odupiruci rukama o šilte i pripodižući se na noge:
– To je sve?
– Sve.
– Ništa još?
– Samo to. I samo tako. Nikako drukčije.
– Mi… Možemo li ići?
– Po volji vam. Što se mene tiče, možete ostati dokle želite. Što se tiče moga odgovora, možete pohititi u Stambol.
…
